3. novembar 2024 – U ogromnoj količini strašnog i tužnog što je moglo da se pročita na internetu i društvenim mrežama ovih dana, jedno je posebno privuklo pažnju ovom što piše; objave raznih klubova, diskoteka, kafića i kafana, da će se „program“ predviđen za juče uveče regularno odvijati – samo posle ponoći. Dan žalosti je za njih, dakle, bio iznenadna neprijatnost, nametnuta obaveza. Ne zna se koga pre pomenuti, vlasnike/ugostitelje, „organizatore“, koji ne bi da im trpi pazar i već ukalkulisana zarada ili one koji su posle ponoći potrčali u te „objekte“ da im ne propadne jedno veče/noć „zabave“.
Imamo našu reč – saosećajnost, a ona, druga, izvedena iz grčkog, glasi empatija. Od „εν“ što je „u“ i „παθος“ , u značenju osećaj, strast ali i patnja. Zašto je ova grčka primerenija datom slučaju? Tačnije, njeno odsustvo. Baš kao što je latinski opšteprihvaćen u medicini, pa i za imenovanje dijagnoza, tako je i grčki, kada se opisuje društvo, na politički i na svaki drugi način, od demokratije, autokratije do kleptokratije. A ovo naše jeste i dijagnoza, ali je, čini se, i posledica stanja u društvu. Da ne govorimo o tome koliko svakodnevna borba za puku egzistenciju ili bolji život, kako koga i kako kome, isisa iz čoveka svaki osećaj prema „onima drugima“.
Pre par godina zabeležen je slučaj romskog dečaka koji je u nekom supermarketu molio da mu daju čokoladnu bananicu ili bilo šta slatko. Nije imao novca, a imao je napad hipoglikemije, nagli pad šećera, koji u najgorem može da izazove srčani ili moždani dar, ali avaj, niko u samoposluzi nije imao razumevanja, mislili su da prosi.
I ovaj što piše okusio je nešto slično. Na centralnom gradskom trgu, na poledici, okliznuo se i pao. Odleteše noge u vis, pad pravo na kičmu. Tu se, u nevolji, iz uma javi neki patrljak davno stečenog znanja, ono da u slučaju povrede kičme povređeni ne treba da se pomera. Leži tako nekih tridesetak sekundi, možda i čitav minut. Niko da priđe, da pomogne, makar da pita. Tu količinu prezrivih pogleda prolaznika, a nije ih bilo malo, verovatno „vidi ga, pijan u 8 ujutro“, nikada nije doživeo.
Kako smo došli dotle? Od naroda koji za sebe tvrdi da je gostoljubiv, druželjubiv, podrazumeva se i saosećajan… Stručnjaci kažu da je svoj doprinos dala i tehnologija, svakodnevno bombardovanje lošim vestima učini i da najemotivniji oguglaju. Ipak, slažu se i u tome, nije sve ni do tehnološkog napretka, internet portala i društvenih mreža, ima nešto i do nas. U društvu tako podeljenom, kakvo je naše, hteli mi to da priznamo ili ne, po vertikali i po horizontali, od političkog do materijalnog stanja, onih koji su na vlasti i onih koji nisu, onih koji imaju sve i onih koji nemaju ni za osnovno, odsustvo empatije je logična posledica. Oni drugi su „neprijatelji“ ili neželjeni saputnici kroz vreme sadašnje i za njih, u najboljem slučaju, nema sažaljenja. Ma ne samo za njih, i za sve druge koji ne pripadaju „međ’ nas, ovde, sada“.
Ima li tome leka? U gore opisanim okolnostima – nema. Dok se ne promene. A ka’će – ne zna se. U međuvremenu svi živimo pod nadstrešnicom, a kad otkuca ponoć, posle Dana žalosti, izvol’te u diskoteci, nemo’ se gurate…